Humanost

Bio je to još jedan dan; sedeo sam ispred crkve, na starom kamenu i nadao sam se da će mi neko dati dovoljno para za sledeći obrok.Sedeo sam tu satima, danima, pa čak i nedeljama moleći se bogu i nadajući se da će sutra biti bolje. Ljudi su prolazili pored mene sa vidnim gađenjem na licu,sklanjajući se od mene kao da imam neku zaraznu bolest. I ako nisam bio siguran da li je to zato što mi treba pomoć što se tiče mog finansijalnog statusa ili zato što nisam imao veći deo svojih nogu, ali svakako mi se nije svidelo. Tako se nastavilo sve do jednog dana. Mojkamen su sklonili sa tog mesta. bio sam jako besan. Pitao sam dežurnog čuvara gde su skolnili taj kaen, i ma kraju krajeva ko ga je sklonio. On mi je pokazao na neke ljude u plavom. Otišao sam do njih i zahtevao da ga vrate na mesto.

On mi je odgovorio da mi više neće trebati. Dotadašnji bes

pretvorio se u strepnju. Kako je znao gde se inače nalazim, nisam nikoga od tih ljudi video do tada. On je objasnio svoj odgovor. “Više ti neće trebati, našli smo ti dom. Ne, ovo nije šala. Humanitarnim akcijama prikupljeno je dovoljno para da se tebi i još pedesetak ljudi kupi dom. Smatraj sebe srećnikom jer se mnogo ljudi kojima takođe treba ta pomoć prijavilo i nije dobilo ništa.” Bio sam zabezeknut. Nikada nisam bio tako srećan u životu. Više se neću mučiti ovde. Dok sam ja u sebi razmišljao čovek je nastavio:”Takođe ti je osigurana i mesečna plata makar dok sebi ne nađeš posao.” Bio sam van sebe. Nisam imao pojma da ćee se ovo ikada dogoiti. “Imaćeš svoju invalidsku stolicu natavno. Pa hoćemo li da krenemo?” Tako je počeo moj normalan život. Ko zna, možda ću jednog dana proći pored nekoga ko mi je osigurao bolji život.